Besplatan AI generator priča sa neograničenim nacrtima

Yuki nije očekivao da će njegova završna godina početi državnim eksperimentom. Kada je škola predstavila HANA-u, humanoidnog robota napravljenog da uči emocije, svi su bili fascinirani — ali Yuki je nasumično izabran da joj bude vodič kroz „projekat ljubavne simulacije“. HANA je bila tiha, precizna i neobična. Pitala je zašto ljudi pocrvene, beležila svaki osmeh i pravila bento gledajući kulinarske video-snimke. Jednog popodneva, nakon što joj je Yuki pozajmio kišobran, stajala je tiho ispod drveta trešnje i pitala: „Yuki… da li je ovo ono što ljudi zovu zaljubljenošću?“ Prvi put Yuki nije znao da li ona samo oponaša emocije — ili ih zaista oseća.

Prvi put kada je Kaito upotrebio svoju moć, nije to uradio namerno. Desilo se tokom tuče posle škole — sateran iza fiskulturne sale, stisnutih pesnica, uz ubrzan rad srca. Baš kada je stariji učenik nasrnuo na njega, iz asfalta je šiknula vitica senke i odbacila napadača unazad. Kaito se ukočio, gledajući u svoje ruke, sada obavijene slabim crnim dimom. Te noći, u svojoj sobi, senke su ponovo zatreperile — prvo reagujući na njegov strah, a zatim na njegove misli. Nešto se u njemu probudilo. Ali nije bio jedini koji je to primetio. Sa druge strane ulice, figura sa kapuljačom ga je posmatrala, a zatim nestala u mraku.

Mira je obrisala paru sa ogledala u kupatilu i ukočila se. Njen odraz se smešio — ali ona nije. Koraknula je unazad. Slika je krenula napred. Onda joj je šapnula ime. Sa ogledalom nešto nije bilo u redu — i to već nedeljama. Čudne stvari su se dešavale u njegovoj blizini: svetla su treperila, fotografije nestajale, a snovi se prelivali u stvarnost. Baka ju je upozorila da ga nikada ne otkriva noću. Sada je bilo prekasno. Odraz je pritisnuo dlan uz staklo. „Ne pripadaš ovde“, rekao je tiho. „Pusti me napolje.“ Mira je potrčala — ali ogledalo je ostalo osvetljeno iza nje, blago svetleći u mraku.

Izgubljena i mokra od kiše, Hana je zalutala na čistinu u maglovitoj šumi — i zastala. Iznad kamena obraslog mahovinom lebdelo je biće sa sjajnom belom kosom i očima poput zvezda. Nakrivilo je glavu. „Nisi odavde“, reklo je blago. Hana je pokušala da se povuče, ali loze su joj se nežno obavile oko članka — tople, ne stegnute. Duh joj je pričao o zaboravljenom paktu, o ljudima koji su nekada štitili šumu i o nečemu što se budi duboko pod zemljom. „Čula si drveće“, rekao je. „Zato si me pronašla.“ Hana je pogledala oko sebe, a šuma je odjednom delovala glasnije, življe i budnije.

Lira se savršeno tempirano uvukla u palatu. Jedna noć. Jedna oštrica. Princ je bio tačno tamo gde su informacije rekle da će biti — sam u vrtu ruža, pevušeći staru narodnu melodiju. Prišunjala mu se s leđa, nečujno. Tada se on okrenuo, pogledao pravo u nju i nasmešio se. „Ako su poslali tebe“, rekao je, „mora da ih baš plašim.“ Zastala je. On nije pobegao. „Hoćeš čaj pre nego što me ubiješ?“ upitao je, pokazujući na mali sto ispod luka. U tom trenutku, oštrica je delovala teže nego ikad. Lira više nije bila sigurna da li je podbacila u misiji — ili se misija upravo promenila.